Broj­ni za­pi­si go­vo­re da su va­so­je­vić­ke pla­ni­ne, is­pre­si­je­ca­ne bi­strim vo­do­to­ci­ma, stvo­re­ne za uži­va­nje i da pred nji­ho­vom lje­po­tom za­sta­je dah sva­kom ko no­gom za­ko­ra­či na pro­stran­stva ko­ja se ni­žu oko go­ro­sta­snih Ko­mo­va. To je još pri­je pet de­ce­ni­ja za­pa­zio i Slo­bo Ba­kić, ču­va­ju­ći kao di­je­te sto­ku na pa­di­na­ma pla­ni­ne Gra­di­šnji­ca, kroz ko­ju pro­ti­če isto­i­me­na ri­je­ka za ko­ju mje­šta­ni ka­žu da je ne­tak­nu­ti bi­ser iz­ni­kao iz ta­jan­stve­nih du­bi­na i zlat­nih šu­ma u ko­ji­ma sta­nu­je car­stvo ti­ši­ne i vi­si­ne. Slu­šao je Slo­bo še­zde­se­tih go­di­na dok je, kao bo­so­no­go čo­ban­če, na­pa­sao sta­da, ka­ko dje­voj­ke uz fru­lu pa­sti­ra pje­va­ju: „Gra­di­šnji­com ri­je­ka te­če / ja te sa­njam sva­ko ve­če”. Ka­sni­je su ovi sti­ho­vi na­rod­nog pje­va­ča, pro­du­blji­va­li nje­gov žal za za­vi­ča­jem dok je za knjigom od­la­zio u veće sre­di­ne. Ti za­vi­čaj­ni sti­ho­vi mu ni­je­su da­li mi­ra ni na­kon što je za­vr­šio prav­ni fa­kul­tet i po­stao su­di­ja u Kru­šev­cu. Opo­mi­nja­li su ga i vra­ća­li u se­lo Za­br­đe, gdje je pr­vi put udah­nuo va­zduh i po­čeo da di­je­li sud­bi­nu svo­jih ro­đa­ka i kom­ši­ja ko­ji su svim svo­jim bi­ćem bi­li ve­za­ni za pla­ni­nu Gra­di­šnji­cu na ko­joj su bo­ra­vi­li to­kom lje­ta sa broj­nim sta­di­ma. Ta­ko je Slo­bo sva­ki slo­bod­ni tre­nu­tak ko­ri­stio da po­sje­ti ka­tun svo­jih pre­da­ka, raz­mi­šlja­ju­ći ka­ko da se odu­ži za­vi­ča­ju i da do­pri­nos da se, kroz ne­ke mo­der­ne iza­zo­ve, pro­du­ži ži­vot­no tra­ja­nje na pro­sto­ri­ma Gra­di­šnji­ce, do ko­je se iz prav­ca An­dri­je­vi­ce do­la­zi as­falt­nim pu­tem u du­ži­ni od de­se­tak ki­lo­me­ta­ra. U sve­mu to­me po­dr­ža­va­li su ga nje­go­vi naj­bli­ži, ali i broj­ni pri­ja­te­lji uz či­ju je po­moć na svo­joj dje­do­vi­ni u Gra­di­šnji­ci na­pra­vio vje­štač­ko je­ze­ro, re­sto­ran „Čar­dak”, ma­li et­no-mu­zej i ne­ko­li­ko dru­gih sa­dr­ža­ja ko­ji su mi­nu­lih mje­se­ci oku­plja­li broj­ne za­lju­blje­ni­ke u ne­tak­nu­tu pri­ro­du. Is­ti­če da je to ura­dio sa sr­ca, ne ra­di bi­lo ka­kve ma­te­ri­jal­ne ko­ri­sti, ne­go ra­di oži­vlja­va­nja Gra­di­šnji­ce ko­ja, ka­ko na­vo­di, sna­ži duh i od­vo­di u bla­že­na sta­nja.
– Kao di­je­te ci­je­lo lje­to sam sa ba­bom pro­vo­dio na Gra­di­šnji­ci. Tu smo na­pa­sa­li sto­ku, bra­li pe­čur­ke i bo­rov­ni­ce i di­vi­li se ču­de­snoj lje­po­ti rje­či­ce ko­ja ovaj či­tav kra­jo­lik či­ni bo­žan­stve­nim. Tu sam sa po­seb­nim pa­žnjom gle­dao ka­mi­o­ne šum­skog pred­u­ze­ća ka­ko od­vo­ze bal­va­ne iz ovih šu­ma, ma­šta­ju­ći da i ja jed­nog da­na po­sta­nem vo­zač te­ret­nih vo­zi­la. Me­đu­tim, ži­vot me je od­veo na dru­gu stra­nu. Za­vr­šio sm prav­ni fa­kul­tet i već tri­de­set go­di­na ra­dim kao su­di­ja u Kru­šev­cu. U me­đu­vre­me­nu u mo­joj po­ro­di­ce se od­i­grao je­dan tra­gi­čan do­ga­đaj kad su mo­ja maj­ka i stri­na stra­da­le od uda­ra gro­ma dok su ču­va­le ov­ce na ob­ron­ci­ma Gra­di­šnji­ce. Na­kon to­ga, du­bo­ko po­tre­sen, ne­ko­li­ko go­di­na ni­je­sam imao sna­ge da po­no­vo do­đem na tu pla­ni­nu, ali se ka­sni­je kod me­ne ja­vi­la že­lja da joj se vra­tim i da na ima­nju svo­jih pre­da­ka sa­gra­dim vi­ken­di­cu, a na­kon to­ga i jed­no ma­lo pri­vlač­no tu­ri­stič­ko iz­le­ti­šte – na­vo­di Ba­kić.
Is­ti­če da je to na­me­ta­lo do­sta na­po­ra, s ob­zi­rom da ni­je imao pu­no slo­bod­nog vre­me­na na ras­po­la­ga­nju i da po­sao su­di­je ko­jim se ba­vi iz­i­sku­je broj­na od­ri­ca­nja. Na­gla­ša­va da je, ipak, sve te­klo spon­ta­no i da se ci­je­lo vri­je­me tru­dio da na­pra­vi ne­što što bi na pra­vi na­čin od­sli­ka­va­lo tra­di­ci­o­nal­ne vri­jed­no­sti či­ta­vog kra­ja. Na­vo­di da je sve sa­dr­ža­je ve­zao za ri­je­ku Gra­di­šnji­cu ko­ja pro­la­zi pre­ko ima­nja nje­go­vih pre­da­ka, ubi­je­đen u tvrd­nje da je sre­ća ta­mo gdje iz­vi­re vo­da.
– Ov­dje je pri­ro­da da­la lje­po­tu sve­mu. Tu je, i kad je naj­ve­ća hlad­no­ća, sve ta­ko to­plo, od lju­di i nji­ho­vog go­sto­prim­stva do pre­kra­snih go­ra, pro­pla­na­ka i vr­ho­va. Sva­ki de­talj ima svoj pe­čat i trag. Za­to sam se, uz ve­li­ku po­moć rod­bi­ne i mo­jih pri­ja­te­lja, po­tru­dio da ni­čim ne na­ru­šim pri­rod­ni am­bi­jent. Na sve­ga ne­ko­li­ko me­ta­ra od ri­je­ke na­pra­vi­li smo je­ze­ro ko­je obi­lu­je ri­bom. Tu su i čam­ci sa ko­ji­ma se kr­sta­ri po je­ze­ru, dok je na nje­go­vim oba­la­ma sta­ci­o­ni­ran re­sto­ran „Čar­dak”, u kom se slu­že tra­di­ci­o­nal­na je­la iz ovih kra­je­va. Po­seb­nu atrak­ci­ju pred­sta­vlja ma­li et­no-mu­zej, ko­ji kra­se stva­ri ko­je su se mi­nu­lih vje­ko­va ko­ri­sti­le u na­šim do­ma­ćin­stvi­ma. Pi­će se hla­di pri­rod­nim pu­tem uz po­moć vo­de ko­ju smo dr­ve­nim ko­ri­ti­ma do­ve­li sa obli­žnjeg iz­vo­ra. Am­bi­jent upot­pu­nja­va­ju i do­ma­će ži­vo­ti­nje ko­je se u kru­gu iz­le­ti­šta slo­bod­no kre­ću, kao i fi­ja­ker ko­ji sto­ji na uslu­zi svi­ma ko­ji do­đu – is­ti­če Ba­kić, do­da­ju­ći da se po­seb­no po­tru­dio da osmi­sli sa­dr­ža­je ko­ji će za­do­vo­lji­ti uku­se i po­tre­be naj­mla­đe po­pu­la­ci­je.
Na­vo­di Slo­bo da ovo iz­le­ti­šte ni­je sa­mo nje­go­vo, već svih do­brih lju­di ovo­ga svi­je­ta i da že­li da se svi ko­ji do­đu osje­ća­ju kao kod svo­je ku­će.
– Mo­ji pri­ja­te­lji su ugra­di­li dio se­be ov­dje po­ma­žu­ći mi da sve ovo osmi­sli­mo i na­pra­vi­mo. Oni su i da­nas uz me­ne. Tu je i mo­ja fa­mi­li­ja. Su­pru­ga se tru­di da sve bu­de pod kon­tro­lom, jer ja ne­kad, uz do­bru ča­ši­cu i do­bro dru­štvo, znam da sa „Čar­da­kom” za­lu­tam u svi­jet sno­va, u svi­jet iz­me­đu ri­je­ke i zvi­je­zda. Sve to go­vo­ri da ov­dje vla­da jed­na po­ro­dič­na at­mos­fe­ra i da su na­ša vra­ta ši­ro­ko otvo­re­na za sve do­bro­na­mjer­ne i is­kre­ne lju­de, ona­ko kao je i mo­ja Gra­di­šnji­ca vje­ko­vi­ma bi­la otvo­re­na za go­ste, put­ni­ke na­mjer­ni­ke, vri­jed­ne do­ma­ći­ne i bra­ni­te­lje slo­bo­de, po­no­sa, ča­sti i ljud­skog do­sta­o­jan­stva – za­klju­čio je Ba­kić. D. Jo­vo­vić


Go­ste do­če­ku­je uz zvu­ke fru­le

Ba­kić is­ti­če da je kao di­je­te u Gra­di­šnji­ci na­u­čio da svi­ra fru­lu i da se ni dan-da­nas ne odva­ja od nje. Is­ti­če da sa fru­lom do­če­ku­je i is­pra­ća go­ste, na­da­ju­ći se da će zvu­ci ovog drev­nog in­stru­men­ta još du­go pa­ra­ti ne­bo iz­nad pot­ko­mov­skih pla­ni­na.
– Sa fru­lom dru­gu­jem od ma­le­na. Kao i mno­gi mo­ji vr­šnja­ci na­u­čio sam da svi­ram na ovom in­stru­men­tu dok sam ču­vao sta­da ov­dje u Gra­di­šnji­ci. U že­lji da se sa­ču­va­ju tra­di­ci­o­nal­ni obi­ča­ji i na­rod­ni fol­klor ovo­ga kra­ja, ja če­sto go­ste i pri­ja­te­lje do­če­ku­jem i is­pra­ćam, upra­vo, uz zvu­ke fru­le. Znam da za­svi­ram i na har­mo­ni­ci, ali i da za­gu­slam. Sve to me is­pu­nja­va i vra­ća u pro­šlost kad se ži­vje­lo oskud­ni­je, ali i sreć­ni­je, jer su lju­di, za raz­li­ku od da­na­šnjih vre­me­na, na­rod­ski re­če­no, jed­nom du­šom di­sa­li – is­ti­če Ba­kić.